ПОЛИТИКА ЗА ПОНЕТИ

Некако могу да разумем зашто се Вучић труди да он и његова екипа људи владају до изнемоглости. Логично и легитимно.

Али зашто се опозиција труди да постигне тај исти резултат никако нећу разумети.

Можда су им, ипак, намере другачије али то онда неће бити добро или по њих саме (никада неће доћи на власт) или по народ и државу (ако некада и дођу биће само привид промене садржан само у 3 велика слова скраћенице, уместо СНС биће СЗС).

Већ сам писао на ову тему, но мора да се понови, да поново утврдимо неке чињенице од којих нико неће побећи, колико год се трудио. Или Србија неће побећи из лимба пропадања.

Странке/покрети морају свој рад и циљеве базирати на темељном, свеобухватном, одрживом програму. Документ који све начелне и генералне ставке мора „спустити по дубини“, од стратешких циљева, анализе тренутног стања која мора резултовати тачним уочавањем проблема и извора истих до предлога и решења. Овога у данашњој опозицији нема, ни у траговима.

Странке/покрети морају дефинисати идеолошку основу свог деловања. Прерасподелу„лево-центар-десно“ (са свим примесама и нијансама позиционирања) је одавно појело време и служи само онима који немају ни жељу ни идеју да се прецизно позиционирају и одреде па им је најлакше да у пар речи дефинишу идеологију. Чак и тако штуро и потпуно непрецизно дефинисана позиција захтева труд да се тај идеолошки темељ спусти у све сегменте деловања. У овом случају, наша опозиција је нешто „успешнија“ јер овај формални задатак не представља велико оптерећење нити захтева велики труд. Поготово кад неко одлучи да организацију позиционира у политички центар, сладуњаво је, „секси је“, неко би рекао да се тиме захвата шири круг бирачког тела по систему „све ми боје лепо стоје“, „могу са свима и све ми одговара“.

Све то што треба у домену идеолошког позиционирања данашња опозиција, такође, нема.

И напокон, такви какви су, окупили су се у групацију где се тек ништа конкретно не може дефинисати, просечан гласач не може да их „ухвати ни за главу ни за реп“. Очекивано, јер само тако се могу на једном месту окупити толико разнородне странке и појединци. Могу се окупити само ако се ни око чега не договоре, јер сваки конкретнији договор би некога од елемената елиминисао.

Како би том „мешаном месу“ удахнули некакав смисао договорили су се око две ствари и од тога направили и програм и план и циљ и идеологију.

А то су две ставке, које ћу навести, уз сав ризик да звучим слично као слоган једне, једнако сумануте, коалиције са претходних избора:

– да ови оду

– да они (ипак) дођу.

Једнако као што пут у магловито, безразложно и неоствариво учлањење у ЕУ не може бити циљ по себи, једнако тако ни смена Вучића и СНС не може бити циљ по себи и циљ за себе.

Озбиљном програму то може бити само предуслов за испуњење, једна тачка на временској линији и ништа више. Ако је то циљ за себе а да иза тога не стоје чврсти, јасни, недвосмислени програми и здрава и стабилна идеологија, држава Србија и људи који, још увек, живе у њој не добијају ништа. То ће бити само и искључиво нова илузија неодољиво слична петооктобарској илузији из које су се пробудили 2012.године и илузији из те 2012.године у којој још увек, дан данас, дремају. Ни те фамозне 2000.године, ни 2012.године па ни те неке године у будућности (а доћи ће и тај моменат, пре или касније) неће се десити Фукујамин „крај историје“, свануће нови дан „без њега“. Добро, и шта онда? Напишите, дефинишите, разрадите. Мене оба та „дана“ интересују, и онај „стари“ а још више тај „нови“ дан.

Да се разумемо, ако ми не покажете шта доносите тим „новим даном“ знаћу да ви нисте ти „весници новог дана“ а не да он не треба да се деси. Да напоменем, да вас спречим да одсуство подршке том „вашем новом дану“ не прокњижите у „подршку његовом старом дану“.

На добром сте путу да за Србију не учините ништа, чак и ако за себе лично учините много!

Већ смо поменули то позиционирање у политички центар, примамљиво лакоћом, неодређеношћу и насушно потребном „ширином“ у гласачком телу. Осим лењости да се осмисли нешто конкретно, у томе се крије још нешто.

Нападно је одсуство жеље, воље, капацитета и знања да се афирмише и постави једна чврста и здрава национална идеја, не само у политичком смислу већ и државном, културном и економском плану. Жеља за брзим успехом доласка на власт, у овом тренутку, ту идеју и гура у страну јер није лако нити корисно у данашње време стајати на том становишту. На том месту, и даље, носе и разносе олује предрасуда, фабрикованих и наметнутих мантри кривице и одговорности, наметнутих културних образаца у циљу потпуног анестезирања националне мисли, однарођавања, уништавања свих моралних вредности, традиције, завета, сећања…свега. Костим „секуларног свештеника“ скројен па гурнут у ормар још 1972. године, актуелизован те 2000.године, и данас је предодређено и подразумевано „царево одело“, као задати елемент било коме ко има амбицију да влада Србијом. Паралелно са тим процесима, одвија се бесомучан процес унижавања сваке помисли на националну идеју тиме што се шешељевски циркуски квазинационализам истура у први план, инаугурацијом кловновске дружине за ексклузивне носиоце те идеје. Они слабији се и поколебају, одричући се свега онога што јесмо зарад онога што никада нећемо постати нити треба да постанемо.

Е сви наведени разлози и усмеравају све процесе у жељеном правцу што су, већ искусни политичари, одлично „разумели“ као предодређен и неизоставан елемент свог политичког перформанса. Спорадична „скретања“ ће лако објаснити жељом за прагматичном „ширином“ а не као усвојени правац. Толико им се и може толерисати.

Кад не знају шта ће са собом, навикнути да национално дотакну само понекад, уз мање/више, прећутну сагласност „кројача царевог одела“, окрену се очијукању са „другом србијом“ са жељом да провере да ли је тај „извор“ напокон постао речица/река која би сутра могла бити пресудна за долазак на власт. Никако да схвате, прагматично, да је само 12%-15% бирачког тела другосрбијаске орјентације, врло нестално и флуидно, орјентисано на одабир шта им је „секси“ у датом тренутку. Можемо у свему томе наћи и неко „оправдање“, лакше је и згодније заређати по кафићима из „круга двојке“ него отићи негде даље и радити на реалној и чврстој бази. Ово је „под руком“, ту у комшилуку. И уместо да то бирачко тело препусте минорним покретима и странкама, које су се и профилисале у том смислу, наши данашњи јунаци забацују штап у то језерце. Најсвежији покушај те врсте јесте позив Карановићки и Вујошевићу да говоре на суботњем протесту.

Не знам за Тебе уважени читаоче, ја нећу да мене Карановићка и Вујошевић бране од Вучића!

Када играчи седну за електронски рулет, они не играју против куће већ играју један против другога тако да кућа увек добија део који сама одреди. Ни превише, да играчи не побегну, ни премало. Таман колико им треба.

Наставе ли овако како су до сад радили,  власник рулета ће уредно добијати 70% колача на изборима а сви остали појединачно 5-7% колача. Свима добро, власник богат а ови остали таман толико да остану „за столом“ гајећи илузију да имају шансе, да су „ушли у систем“ и да ће упорним понављањем истих погрешних потеза, ипак, једном постићи другачији резултат.

Ту њихову заједничку коцкарску игру плаћају грађани Србије, као и увек.

*објављено на сајту Напредног Клуба 09.12.2018.године*