Црна Гора – дан после

Колико год су јучерашњи догађаји у Црној Гори битни, још је битније разумети их на прави начин, очекивања и процене свести на реалност.

Оно што је сигурно, народ у ЦГ се пробудио и ослободио страха.

Мило Ђукановић је на силазној путањи.

Под условом да Ђукановић не изведе неку „магију“ (и обезбеди себи и својим традиционалним партнерима већину у Парламенту, да успе да поткупи неку од мањих опозиционих листи или успе да купи неког посланика) и да се опозиција договори и формира нову Владу ЦГ, стижу велики изазови и проблеми. Побројаћемо неколико најбитнијих.

1. На власт ће доћи екипа без икаквог искуства у управљању државом. С једне стране њима ће требати одређено време да уопште схвате „шта их је снашло“ а са друге стране очекивања народа у ЦГ ће бити велика. Наћи добар оптимум, брзо се прилагодити и опет одговорити на вапаје народа – требаће велика мудрост и умеће.
2. Инструменти владања нису ни у Скупштини ни у Влади. На та два места се доносе одлуке а спровођење се врши кроз инститиуције система које су потпуно у рукама Ђукановићевог режима и формалних/неформалних центара моћи. Извршити чишћење система по дубини је тежак, мукотрпан и дуг процес. Процес који лако може одвести у изазове –  процесе прелетања старих кадрова или минирања тог процеса по дубини.
3. Сви финснсијски центри моћи су у рукама Ђукановића. Као и у претходној тачки, процес може одвести у пресвлачење или у велике отпоре. И даље ће новац и моћ бити у рукама Милове олигархије што ће значајно допринети да та танка скуштинска већина буде под константним притиском и потенцијалним падом.
4. Та потенцијална нова Влада ће се суочити са, вероватно, најтежом економском ситуацијом у последњих 30 година. Ионако слаба, црногорска привреда доживела је ове године слом на пољу туризма. Тај ударац ће бити веома тежак. Нова влада, још несвесна шта се десило, мораће брзо пронаћи добра решења. Колико је реално то од њих очекивати, велико је питање.
5. Очи Запада ће бити широко отворене и пратиће се сваки корак, буквално. Све што би могло заличити на значајнију промену курса биће дочекано на нож и санкционисано индиректно и директно. Под инфиректним санкционисањем подразумевам притиске кроз међународне финансијске институције чија подршка је вероватно важна па до политичких и безбедносних изазова. У крајњој варијанти ни активирање албанског терористичког елемента није нереално, поготово ако се присетимо догађаја у Македонији.

Поставља се питање како ми треба да се поставимо на догађаје у Црној Гори и каква очекивања треба да имамо.

Оно на чему ми морамо инсистирати, потпуно прихватајући црногорску независност, су следеће тачке:

– Укидање спорног Закона и трајно решавање питања СПЦ кроз црногорски систем, тако да никад и никоме не падне на памет да покуша нешто слично.

– Одржавање регуларног и слободног пописа становништва, на којем ће свакоме бити обезбеђено да се слободно и према сопственим убеђењима изјасни.

– Према резултатима пописа, да се инсистира на правима српског народа и одговарајуће заступљености у институцијама система.

– Заштита српској језика и ћирилице

Ту се списак наших очекивања мора завршити.

Уз све унутрашње проблеме које ће братски народ у ЦГ имати, ми морамо избећи да им на плећа натоваримо додатни терет, притисак и захтеве.

Такође, и наша очекивања морају бити нивелисана и реална како би избегли потенцијална разочарења.

Испуњавање побројаних тачака и покретање интензивне економске и културне сарадње са независном Црном Гором је максимум који можемо и требамо очекивати.

Ако се то деси, ја ћу лично бити презадовољан јер ће тиме бити отворено ново поглавље међусобне братске сарадње и значиће шансу да се црногорци поново повежу са кореном свог идентитета.

У темпу и на начин који ће њима највише одговарати.

Било каква инсистирања на тешким политичким темама (НАТО, Космет и сл) ће бити погубна, и за ровиту Црну Гору, српски народ који живи тамо и за саму Србију.

Напокон, Космет се данас не брани у Подгорици (чак ни са самом Космету) колико У Београду и Србији. Наиме, инсистирање да званична Подгорица отпризна тзв.Косово је непотребно, ем то њихово признање нема никакву тежину ем битније је да то исто тзв.Косово не призна неко у Београду.

Чланство Црне Горе у НАТО је реалност и без великих проблема (које нико не жели) то се неће променити у следећих 20 година. Ту околност треба прихватити и уместо да се боримо против ње треба видети како се то може искористити.

Све у свему, тренутак је да будемо паметни, да са једне стране инсистирамо на наведеним тачкама а са друге стране да неким додатним захтевима и очекивањима не ставимо додатно бреме на леђа нашој браћи. Морамо бити свесни овог историјског тренутка, можда и последње шансе да се процес националног инжињеринга и прекрајања заустави.

На концу, јучерашња црногорска прича може много тога да нас научи и подучи, не би ли и код нас, напокон, освјежило…

*објављено на сајту Напредног Клуба 31.08.2020.*