СТАНИВУКОВИЋ

Премотавам последњих 30 година српске политичке сцене, не само у Србији него и шире, међу Србима. Појављивали су се ту разноразни млади људи, сличног педигреа, мање или више талентовани. Дужина трајања им је такође разнолика, печати које су оставили на политичку сцену шарени и обично бледи.

По правилу, су то била деца комунистичких а потом Милошевићевих функционера, генерала, безбедњака и директора великих предузећа. Логично, што су у њих мање улагали егзактног и темељног знања и од старта водили „дечије битке“, то су им деца краће траја, политички наравно.

Од свих њих, можда два или три имена су остала позната на политичкој сцени. Већина је схватила да и нису за политику, да им је лепше да татине (у већини случаја српске) паре троше јурећи по београдским сплавовима, у паузи предавања на неком иностраном колеџу, завршеном пре него су га и уписали.

Неке од успешнијих, који су опстали и нешто направили, можемо и данас гледати на нашој политичкој сцени.

Идеолошки ролеркостери су такође средње име српске политике. Не само данас него кроз читаву историју. Трендовима промена мишљења о темељним идеолошким стварима смо сведочили код много политичара, од Мила Ђукановића и Милорада Додика, делимично Зорана Ђинђића па до Александра Вучића. Било је ту и примера мимикрије (једно мисли а друго говори) која је трајала неуобичајено дуго. Најупечатљивији пример је Вук Драшковић, који никад није ни био искрени српски националиста.

И у равни интелектуалаца та појава није непозната, вероватно најбољи пример је Никола Самарџић који је прошао развојни пут од Бокана до Кандићке.

И све наведено је само неопходан увод пре него се дотакнемо једног (бар за већину људи у Србији) новог младог лица на политичкој сцени Републике Српске, Драшка Станивуковића.

На таласу незадовољства младих у Републици Српској, изазваног свеукупном ситуацијом и потпуним одсуством шлифа, промишљања и прагматичности Милорада Додика, Бања Лука је пре неки дан добила, не још формално, новог градоначелника.

Не могу много говорити о њему лично, нити га познајем нити сам упућен у неке дубље детаље али се њиме морамо позабавити из неколико разлога. Пишем на основу прегледаних снимака изјава, говора и наступа. Не мора да значи ништа али може да покаже много.

1. Реч је о веома младом човеку (данас има 27 година) који ће, ако се одржи, бити фактор српске политичке сцене у Републици Српској а, ако мене питате и у Србији, следећих 50 година. 
2. Интелигентан, виспрен, елоквентан, спреман (или спремљен), брз на вијугама, оштар. За његове године, фасцинантно. Таленат је очигледан јер без талента никакво спремање не може донети такве резултате.
3. „Поклопио“ је младе у Републици Српској што је невероватан изузетак на политичкој сцени ових простора. Покушавам да се сетим да ли је то још некоме успело. Није. Поклапање младих је стварање чврсте базе да будућност, нешто одакле ће брати плодове још дуго времена, за разлику од већине политичара који највише потенцијала црпе из популације пензионера. Тај механизам је примењив и на политичку сцену у Србији. Није то никакво епохално откриће па је самим тим врло индикативно зашто још увек није примењено? Случајно тј из чисте неспособности опозиције или намерно?
4. По свему судећи и према јавно доступним информацијама, финансијски је независан тј.бар донекле и за појмове политичке сцене на нашим просторима. Нема никакву потребу да му неко финансира странку, страначке комуналије и сл. Као и све остало у животу, то је и добро и лоше. С једне стране може како хоће без да му неки неформални тајкунски центар моћи кроји политику а са друге стране у случају да крене лошим правцем не постоји нико у окружењу ко га може зауставити. Ваља напоменути, неписано правило каже – „човек који има много пара и висок коефицијент интелигенције не припада нити осећа припадност ничему и никоме“. Такође, не мора од политике да живи и да се богати, што је одлично али са друге стране знамо да богатим људима, врло често, никад доста. Видећемо у ком правцу ће кренути.
5. У ранијим изјавама и иступањима понекад благо провејава аутошовинистичка реторика. Ништа претерано али опет упада у очи. Узео је учешће у покрету „Правда за Давида“ који је од једног легитимног покрета над једном судбином добио обрисе обојене револуције са чисто антисрпским елементима, поготово кроз подршку са ове стране Дрине. Може да буде из чисто прагматичних разлога а може бити и зачетак нечег озбиљнијег што у пуном обиму можемо гледати у Србији. Ако је ово друго у питању, онда је врло свестан чињенице да та прича тамо преко Дрине не може проћи и дозира је веома опрезно. За сад.
6. У последњим изјавама и наступима, виде се елементи здраве националне идеје, успешно заобилазећи све шкакљиве теме и питања која га могу повући у аутошовинизам или потпуно гурнути у национализам. Не заборавимо учешће на литијама у Црној Гори, хапшење и протеривање. Да ли је потпуно искрен или већ сад почетак кампање за изборе 2022. који дефинитивно могу поставити темеље за редефинисање Дејтона, унитаризацију БиХ и сл.? Да се разумемо, нити је априоре Додик гарант чувања српских националних интереса нити је Станивуковић неко ко ће их сигурно угрозити.

Једно је сигурно, потпуно је је свестан да без националног садржаја може освојити Бања Луку али остатак Српске сигурно не.

Сходно свему наведеном, с једне стране ме радује појављивање једног таквог младог лица на сцени а са друге стране позива на велики опрез.

Ми Срби смо велики стручњаци да изродимо младе и паметне људе који ће радити супротно српским националним интересима.

Драшко Станивуковић може бити одличан, уколико заиста буде радио на здравој српској националној идеји а може бити и веома опасан ако је последња реторика само резултат одличне аналитике зарад прагматичних циљева укидања Републике Српске и српске националне идеје са оне стране Дрине.

Сваки корак се мора испратити и анализирати, веровати у најбоље и подржати – да се појавио неко исправан, млад и талентован али се и спремати за најгоре – за могуће заокрете кад се потпуно етаблира и постави на место које одлучује.

*објављено на сајту Напредног Клуба 19.11.2020.*