СТАНИВУКОВИЋ

Премотавам последњих 30 година српске политичке сцене, не само у Србији него и шире, међу Србима. Појављивали су се ту разноразни млади људи, сличног педигреа, мање или више талентовани. Дужина трајања им је такође разнолика, печати које су оставили на политичку сцену шарени и обично бледи.

По правилу, су то била деца комунистичких а потом Милошевићевих функционера, генерала, безбедњака и директора великих предузећа. Логично, што су у њих мање улагали егзактног и темељног знања и од старта водили „дечије битке“, то су им деца краће траја, политички наравно.

Од свих њих, можда два или три имена су остала позната на политичкој сцени. Већина је схватила да и нису за политику, да им је лепше да татине (у већини случаја српске) паре троше јурећи по београдским сплавовима, у паузи предавања на неком иностраном колеџу, завршеном пре него су га и уписали.

Неке од успешнијих, који су опстали и нешто направили, можемо и данас гледати на нашој политичкој сцени.

Идеолошки ролеркостери су такође средње име српске политике. Не само данас него кроз читаву историју. Трендовима промена мишљења о темељним идеолошким стварима смо сведочили код много политичара, од Мила Ђукановића и Милорада Додика, делимично Зорана Ђинђића па до Александра Вучића. Било је ту и примера мимикрије (једно мисли а друго говори) која је трајала неуобичајено дуго. Најупечатљивији пример је Вук Драшковић, који никад није ни био искрени српски националиста.

И у равни интелектуалаца та појава није непозната, вероватно најбољи пример је Никола Самарџић који је прошао развојни пут од Бокана до Кандићке.

И све наведено је само неопходан увод пре него се дотакнемо једног (бар за већину људи у Србији) новог младог лица на политичкој сцени Републике Српске, Драшка Станивуковића.

На таласу незадовољства младих у Републици Српској, изазваног свеукупном ситуацијом и потпуним одсуством шлифа, промишљања и прагматичности Милорада Додика, Бања Лука је пре неки дан добила, не још формално, новог градоначелника.

Не могу много говорити о њему лично, нити га познајем нити сам упућен у неке дубље детаље али се њиме морамо позабавити из неколико разлога. Пишем на основу прегледаних снимака изјава, говора и наступа. Не мора да значи ништа али може да покаже много.

1. Реч је о веома младом човеку (данас има 27 година) који ће, ако се одржи, бити фактор српске политичке сцене у Републици Српској а, ако мене питате и у Србији, следећих 50 година. 
2. Интелигентан, виспрен, елоквентан, спреман (или спремљен), брз на вијугама, оштар. За његове године, фасцинантно. Таленат је очигледан јер без талента никакво спремање не може донети такве резултате.
3. „Поклопио“ је младе у Републици Српској што је невероватан изузетак на политичкој сцени ових простора. Покушавам да се сетим да ли је то још некоме успело. Није. Поклапање младих је стварање чврсте базе да будућност, нешто одакле ће брати плодове још дуго времена, за разлику од већине политичара који највише потенцијала црпе из популације пензионера. Тај механизам је примењив и на политичку сцену у Србији. Није то никакво епохално откриће па је самим тим врло индикативно зашто још увек није примењено? Случајно тј из чисте неспособности опозиције или намерно?
4. По свему судећи и према јавно доступним информацијама, финансијски је независан тј.бар донекле и за појмове политичке сцене на нашим просторима. Нема никакву потребу да му неко финансира странку, страначке комуналије и сл. Као и све остало у животу, то је и добро и лоше. С једне стране може како хоће без да му неки неформални тајкунски центар моћи кроји политику а са друге стране у случају да крене лошим правцем не постоји нико у окружењу ко га може зауставити. Ваља напоменути, неписано правило каже – „човек који има много пара и висок коефицијент интелигенције не припада нити осећа припадност ничему и никоме“. Такође, не мора од политике да живи и да се богати, што је одлично али са друге стране знамо да богатим људима, врло често, никад доста. Видећемо у ком правцу ће кренути.
5. У ранијим изјавама и иступањима понекад благо провејава аутошовинистичка реторика. Ништа претерано али опет упада у очи. Узео је учешће у покрету „Правда за Давида“ који је од једног легитимног покрета над једном судбином добио обрисе обојене револуције са чисто антисрпским елементима, поготово кроз подршку са ове стране Дрине. Може да буде из чисто прагматичних разлога а може бити и зачетак нечег озбиљнијег што у пуном обиму можемо гледати у Србији. Ако је ово друго у питању, онда је врло свестан чињенице да та прича тамо преко Дрине не може проћи и дозира је веома опрезно. За сад.
6. У последњим изјавама и наступима, виде се елементи здраве националне идеје, успешно заобилазећи све шкакљиве теме и питања која га могу повући у аутошовинизам или потпуно гурнути у национализам. Не заборавимо учешће на литијама у Црној Гори, хапшење и протеривање. Да ли је потпуно искрен или већ сад почетак кампање за изборе 2022. који дефинитивно могу поставити темеље за редефинисање Дејтона, унитаризацију БиХ и сл.? Да се разумемо, нити је априоре Додик гарант чувања српских националних интереса нити је Станивуковић неко ко ће их сигурно угрозити.

Једно је сигурно, потпуно је је свестан да без националног садржаја може освојити Бања Луку али остатак Српске сигурно не.

Сходно свему наведеном, с једне стране ме радује појављивање једног таквог младог лица на сцени а са друге стране позива на велики опрез.

Ми Срби смо велики стручњаци да изродимо младе и паметне људе који ће радити супротно српским националним интересима.

Драшко Станивуковић може бити одличан, уколико заиста буде радио на здравој српској националној идеји а може бити и веома опасан ако је последња реторика само резултат одличне аналитике зарад прагматичних циљева укидања Републике Српске и српске националне идеје са оне стране Дрине.

Сваки корак се мора испратити и анализирати, веровати у најбоље и подржати – да се појавио неко исправан, млад и талентован али се и спремати за најгоре – за могуће заокрете кад се потпуно етаблира и постави на место које одлучује.

*објављено на сајту Напредног Клуба 19.11.2020.*

Црна Гора – дан после

Колико год су јучерашњи догађаји у Црној Гори битни, још је битније разумети их на прави начин, очекивања и процене свести на реалност.

Оно што је сигурно, народ у ЦГ се пробудио и ослободио страха.

Мило Ђукановић је на силазној путањи.

Под условом да Ђукановић не изведе неку „магију“ (и обезбеди себи и својим традиционалним партнерима већину у Парламенту, да успе да поткупи неку од мањих опозиционих листи или успе да купи неког посланика) и да се опозиција договори и формира нову Владу ЦГ, стижу велики изазови и проблеми. Побројаћемо неколико најбитнијих.

1. На власт ће доћи екипа без икаквог искуства у управљању државом. С једне стране њима ће требати одређено време да уопште схвате „шта их је снашло“ а са друге стране очекивања народа у ЦГ ће бити велика. Наћи добар оптимум, брзо се прилагодити и опет одговорити на вапаје народа – требаће велика мудрост и умеће.
2. Инструменти владања нису ни у Скупштини ни у Влади. На та два места се доносе одлуке а спровођење се врши кроз инститиуције система које су потпуно у рукама Ђукановићевог режима и формалних/неформалних центара моћи. Извршити чишћење система по дубини је тежак, мукотрпан и дуг процес. Процес који лако може одвести у изазове –  процесе прелетања старих кадрова или минирања тог процеса по дубини.
3. Сви финснсијски центри моћи су у рукама Ђукановића. Као и у претходној тачки, процес може одвести у пресвлачење или у велике отпоре. И даље ће новац и моћ бити у рукама Милове олигархије што ће значајно допринети да та танка скуштинска већина буде под константним притиском и потенцијалним падом.
4. Та потенцијална нова Влада ће се суочити са, вероватно, најтежом економском ситуацијом у последњих 30 година. Ионако слаба, црногорска привреда доживела је ове године слом на пољу туризма. Тај ударац ће бити веома тежак. Нова влада, још несвесна шта се десило, мораће брзо пронаћи добра решења. Колико је реално то од њих очекивати, велико је питање.
5. Очи Запада ће бити широко отворене и пратиће се сваки корак, буквално. Све што би могло заличити на значајнију промену курса биће дочекано на нож и санкционисано индиректно и директно. Под инфиректним санкционисањем подразумевам притиске кроз међународне финансијске институције чија подршка је вероватно важна па до политичких и безбедносних изазова. У крајњој варијанти ни активирање албанског терористичког елемента није нереално, поготово ако се присетимо догађаја у Македонији.

Поставља се питање како ми треба да се поставимо на догађаје у Црној Гори и каква очекивања треба да имамо.

Оно на чему ми морамо инсистирати, потпуно прихватајући црногорску независност, су следеће тачке:

– Укидање спорног Закона и трајно решавање питања СПЦ кроз црногорски систем, тако да никад и никоме не падне на памет да покуша нешто слично.

– Одржавање регуларног и слободног пописа становништва, на којем ће свакоме бити обезбеђено да се слободно и према сопственим убеђењима изјасни.

– Према резултатима пописа, да се инсистира на правима српског народа и одговарајуће заступљености у институцијама система.

– Заштита српској језика и ћирилице

Ту се списак наших очекивања мора завршити.

Уз све унутрашње проблеме које ће братски народ у ЦГ имати, ми морамо избећи да им на плећа натоваримо додатни терет, притисак и захтеве.

Такође, и наша очекивања морају бити нивелисана и реална како би избегли потенцијална разочарења.

Испуњавање побројаних тачака и покретање интензивне економске и културне сарадње са независном Црном Гором је максимум који можемо и требамо очекивати.

Ако се то деси, ја ћу лично бити презадовољан јер ће тиме бити отворено ново поглавље међусобне братске сарадње и значиће шансу да се црногорци поново повежу са кореном свог идентитета.

У темпу и на начин који ће њима највише одговарати.

Било каква инсистирања на тешким политичким темама (НАТО, Космет и сл) ће бити погубна, и за ровиту Црну Гору, српски народ који живи тамо и за саму Србију.

Напокон, Космет се данас не брани у Подгорици (чак ни са самом Космету) колико У Београду и Србији. Наиме, инсистирање да званична Подгорица отпризна тзв.Косово је непотребно, ем то њихово признање нема никакву тежину ем битније је да то исто тзв.Косово не призна неко у Београду.

Чланство Црне Горе у НАТО је реалност и без великих проблема (које нико не жели) то се неће променити у следећих 20 година. Ту околност треба прихватити и уместо да се боримо против ње треба видети како се то може искористити.

Све у свему, тренутак је да будемо паметни, да са једне стране инсистирамо на наведеним тачкама а са друге стране да неким додатним захтевима и очекивањима не ставимо додатно бреме на леђа нашој браћи. Морамо бити свесни овог историјског тренутка, можда и последње шансе да се процес националног инжињеринга и прекрајања заустави.

На концу, јучерашња црногорска прича може много тога да нас научи и подучи, не би ли и код нас, напокон, освјежило…

*објављено на сајту Напредног Клуба 31.08.2020.*

75% ИЛУЗИЈЕ

Пристојним људима је непријатно кад имају све а остали из њихове околине баш ништа.

Прагматичним (не обавезно пристојним) људима је неугодно кад имају све а остали из околине баш ништа.

Први загледани у Бога, свесни да се неки закони и постулати могу кршити само неко време и да, по правилу, после тога стиже казна.

Други, сумњичаво загледани у околину, наслућујући да је врло известан тренутак кад ће они који немају кренути да отимају. У свему томе, за нашег „прагматичног јунака из ове приче“ не би било ништа спорно да се одмах потом не намеће просто питање – а од кога ће отимати?

Логично, од оних који имају.

У том тренутку је поглед у огледало драматичан.

Алавом и незајажљивом је свеједно. Све док се не докаже супротно, а тад је касно.

Он не види никог око себе, пристојан је само кад, баш, мора. Прагматичан је само кад гледа „у висину“. У понор никад не упути поглед, чак и кад је у слободном паду, на доле.

Још ако карактер победи интелигенцију (што често није велики проблем), моћ се учини апсолутном, лични ауторитет без премца…пут у пропаст је неминовност.

И читава ова прича не би била толико важна да није реч о људима који држе судбину овог народа у својим рукама.

Још на све то, горљива жеља за уписивањем у историју комплетира све предуслове за трагедију.

Прођоше и ови избори.

Релативно убедљив резултат се није доводио у питање.

Оволико „убедљив“ резултат захтева анализу.

СНС

С једне стране, уопште не могу да разумем потребу да се освоји скоро 200 (од 250) мандата у Скупштини.

Поготово силом.

Из угла владања, не постоји никаква практична и суштинска разлика између освојених нпр 167 мандата и 200 мандата. Тих 30ак мандата не праве никакву разлику, и даље је то убедљива 2/3 већина довољна за апсолутну власт. Тих 30ак мандата, који не значе ништа, владајућој дружини ће представљати велики проблем и велику илузију.

А могли су из много паметније искористити, да буду модус амортизације и тапацирања политичке сцене.

Кад се мало боље погледа у тих 75% мандата уочиће се саставни елементи тог процента:

1. превелики Д’онт (расподела од неважећих гласова и листа које нису прешле цензус) – то нису гласачи СНС-а

2. агресивни локални изборни тимови су подрпали око 10-12% гласова. (од 63% освојена гласа без Д’онта) – то нису гласачи СНС-а

3. 20% гласача који јесу гласали за СНС али под уценом и присилом – чекају прву згодну прилику, да осете Вучићеву „политичку крв“ и гласаће против са великим задовољством. Они ће бити брутални у освети према кривцима за понижења и уцене које су преживели. Тих људи морају највише да се плаше локални обор-кнезови.

4. 20% гласача који јесу гласали за СНС али Вучића и део функционера не могу очима да гледају и једва чекају да им погледају у леђа.

Све је ово веома клизав терен, све су разлози који, од привидно апсолутне и потпуне подршке, могу довести до потпуног распада, преко ноћи.

Признајем, очекивао сам да ће бити паметнији, прагматичнији. Погрешио сам.

Аналитичари и стручњаци обично кажу да парламентарни избори, по правилу, „извлаче“ локалне изборе, због „атрактивности“.

Овим и оваквим резултатима је кумовао обрнут процес, без преседана у вишестраначкој политичкој сцени. Локални тимови СНС су очигледно претерали. Горљива жеља локалних функционера да им прсти остану у „локалној теглици џема“, потом да избаце неки непожељни „коалициони прстић из теглице“ довели су до тога да је недељна акција била брутална. Позиви „са врха“ за пеглање излазности само су тим локалним, бруталним, тимовима дали замајац да резултати изгледају како изгледају. Све се то, по аутоматизму, одразило и на републички ниво.

Вучићу није требао ни Шабац. Но, очигледно је да није знао како да својим локалним јуношама објасни да град не треба освајати. Како да им објасни да ће и следеће 4 године опет гледати своје СНС колеге из других градова како прсте умачу у „локалну теглицу џема“ а они у Шапцу само гледају у „шабачку теглицу“ без да се засладе.

Није ни чудно, СНС и јесте само и искључиво интересна групација, без икакве идеологије и вредносне вертикале.

Финални аргумент да је тих 75% посланика само једна велика илузија.

СПС

СПС је такође, колатерална штета Напредњачке бруталност. Дачић је апсолутно најнамазанији лик на нашој политичкој сцени, Напредњацима то свакако неће заборавити, свакако ће то наплатити на другој страни. Дачић је успео да пронађе равнотежу између прохтева странке и функционера и броја лукративних места које добије. Зато и траје толико дуго. И потрајаће.

ШАПИЋ

Одличан пример за велику већину опозиције колико је локал и рад на локалу важан.

Снагу у једној великој београдској општини је верификовао и у Скупштини Србије. Ишле су му на руку и друге ствари – Напредњаци га нису дирали, „СЗС Кисинџери“ су мало оборили излазност, тачно колико је било потребно да Шапић оде преко цензуса.

Колико је јак у свом локалу, показују резултати на НБГД, где је за 1% победио СНС (43% наспрам 42%). Биће интересантно како ће се даље развијати ситуација на обе стране.

Буде ли га Вучић (мајстор да у кратком року човека „сажваће и испљуне“), неким министарским местом, извукао и одвојио од локала и базе (НБГД), Шапић неће постојати на следећим изборима. Видећемо како ће одиграти…

СУВЕРЕНИСТИ

Неуспела „операција промене пола“. Умало да успе и то само на неспорну виспреност и наративне способности Радуловића. Интелигентан човек.

Мањак времена је кумовао:

– да људи не стигну да забораве „ране радове“ (чисту ЛДП идеологију којом је Чеду Јовановића буквално политички унаказио) и

– да се ново име „Суверенисти“ не профилише и не постане препознатљиво колико је требало.

Погрешио је што се с неким није удружио.

МЕТЛА

Катастрофалан избор имена изборне листе. Име адекватно, евентуално, за неку локалну комуналну коалицију. Асоцира на раднике чистоће а не на политичаре који треба да воде државу. Милош Јовановић јесте ново лице политичке сцене и потребно је време за профилисање, што може бити одређено оправдање. Али сакривање имена ДСС иза назива Метла је потпуно погрешан потез. Остаће ми мистерија зашто у кампањи нису учествовали неки познати чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије (раније Апела). И напокон, Метла је, као и СПС, колатерална штета Напредњачке акције дрпања гласова и дизања излазности.

Погрешили су:

– у имену листе,

– у одсуству коришћења јаких персоналних ресурса, поготово из Апела за одбрану Космета. (а можда нису ни могли…)

– нису се удружили са још неким иоле озбиљнијим фактором из истог идеолошког корпуса.

ПОКС

Да није било Напредњачке бруталности, њих не бих ни помињао.

Морам да их поменем јер су они једини који су се очешали о Напредњачко дрпање и лоповлук, али недовољно. Изгледа, локални СНС јурушници су масовно заокруживали њих на листићима који дижу излазност.

Јер 0,3% је њихова мера, не због идеје коју кандидују већ због људи који сачињавају ПОКС.

ОСТАЛИ

Показује се да је спуштање цензуса на 3% била више илузија него помоћ.

Смањен цензус је појачао личне сујете лидера и уверење да могу сами.

Преварили су се.

БОЈКОТАШИ

Све што годинама пишем се испоставило као потпуно тачно, на моје лично изненађење. Понекад ме плаши кад сам превише управу.

Шта рећи о тој дружини, коју сам прочитао као буквар, а да се не понављам?

А морам да их поменем, да ми се не наљуте…

Интересантно је, нпр, како су испратили резултате избора и ефекте њихове акције.

Биралишта још нису била ни отворена а они су прогласили победу.

Како је време одмицало, мало су кориговали изјаву и уместо речи „победа“ користили су реч „успех“. Логично, почела су да стижу питања где су победили, како, кога и шта неко има од тога.

На крају су остали на речи „успех“, умешану у гомилу политичких фраза и корисних неодређености.

Индикативно је да се нико није појавио да нам предочи неки конкретан податак/процену око резултата бојкота тј да дају неку меру том „успеху“. Наравно, немогуће је прецизирати али могуће је дати процену.

Процене нема, разлог лежи у чињеници да им ни један % не одговара:

1. Ако ставе мањи %, испашће да је њихова подршка у народу мала, таман на нивоу тог процента
2. Ако ставе већи %, намеће се питање зашто су онда дозволили да већина дозволи мањини да на власи одржи актуелну гарнитуру.
3. Колико % су стандардни апстиненти, људи који никад не гласају и људи који су ван Србије?
4. Колико % гласача, било чијих, није изашло на изборе само због короне?

На концу, две чињенице их ужасавају:

1. Да су сви они, неизласком на изборе, 70% свог гласа дали Вучићу. Бојкоташким лидерима то кристално јасно. Знам, из прве руке. Њиховим јуношама по друштвеним мрежама није јасно а њихови Могули се и не труде да им објасне. Није им у интересу.
2. Да је једини успех бојкота у томе што су, том за нијансу мањом излазношћу, помогли Шапићу да пређе цензус и уђе у НСРС.
3. Очекивано, знали су то и раније – нема рекације са Запада.

Људска нада и глупост су безгранични.

Браво СЗС „Кисинџери“!

ЗАКЉУЧАК

Неопходно је извући закључке и поуке из свега што се десило, из потрошене 4 године на једно велико НИШТА.

Као што годинама позивам и апелујем, неопходно је формирање здравог и јаког НАЦИОНАЛНОГ БЛОКА, иделолошки и програмски хомогеног.

То је једини начин и пут да се актуелна гарнитура смени и да се спречи да странци, под фирмом промена, само замене једно окупационо намесништво другим.

Дакле:

1. Формирање Националног Блока
2. Дефинисање јасне и хомогене идеологије, плана и програма
3. Од старта кренути у нови предизборни циклус. Следећи избори су за само 2 године. Можда и раније. Нема се времена.

Можда се већ сутра укаже нова прилика, потпуно ненадано, неочекивано.

СНС је балон од сапунице који сутра може да пукне, процеси на светском нивоу су достигли невиђено убрзање, ствари се брзо мењају…

ГЛАСАЊЕ ЈЕ ДУЖНОСТ

Има ли бољег аргумента да се изађе на гласање од позива неспособног, млитавог, бескрвног и безидејног СЗС да се избори бојкотују?

Свакако!

Понудићу вам аргументе зашто је излазак на сваке изборе наша обавеза, дужност и ствар достојанства.

ИЗБОРНИ УСЛОВИ

Изборни услови су заиста лоши, катастрофални. Режим држи под контролом све медије, притисци и уцене достижу неслућен, до данас невиђен, ниво. У старту је било јасно да се режим неће одрећи медија јер је то главни стуб њихове владавине. Одрицање од медија би Вучићев режим срушило за 5 дана, без да опозиција било шта уради. Владајућу дружину разарају унутрашњи сукоби, знане и (јавно) незнане афере, кланови, лоповлук, бахатост, незајажљивост и сл.

Процена да ће попустити и отворити медије је била катастрофална.

Наивно је очекивати да ће изборни услови сами од себе бити бољи као и да ће владајућа олигархија нешто учинити по том питању.

Изборне услове поставља онај ко влада. Самим тим, да би се нешто мењало, мора се доћи у позицију која то омогућава.

Ако ставимо по страни улицу и револуцију као две потпуно нереалне (а и лоше) опције, једино решење је излазак на изборе, борба из дана у дан…па кад се деси.

ЛЕГИТИМИТЕТ ИЗБОРА НА УНУТРАШЊЕМ ПЛАНУ

По закону, не постоји обавеза да се изађе на гласање, па самим тим излазност није репер ни легалитета ни легитимитета. Да ли ће неко у својим „политичким гимнастикама“ лицитирати о процентима је друго питање. Напокон, најбољи доказ за наведено јесте одустајање бојкоташке опозиције да измере успех својих активности. Иако су у почетку лицитирали процентима, схватили су да би, врло очигледан и у старту известан, неуспех могао значити и крај њихових политичких каријера па је то одустајање, од благородног правила да свака активност има мерљив резултат, врло логично.

На изборима се сви изјашњавамо, једина разлика је у следећем:

– онај ко узме свој листић, заокружи број и листић убаци у кутију је одлучио да се сам изјасни

– онај ко одлучи да, из било ког разлога, не оде на биралиште, одлучио је да избор препусти онима који ће тај дан отићи на биралишта.

Сходно томе, ако СНС на предстојећим изборима освоји 55% гласова од изашлих, то практично значи да је онај који није лично гласао управо 55% свог гласа дао СНС-у.

Сходно свему наведеном, избори су увек и легални и легитимни, сви уписани су се изјаснили, свако на свој начин.

Нема уздржаних нити апстинената.

ЛЕГИТИМИТЕТ НА СПОЉНОМ ПЛАНУ

Колико год ми било мрско да спољни фактор мешам у наше унутрашње ствари, морам се осврнути и на тај део, више као одговор на „аргументе“ везане за одсуство легитимитета на спољном плану.

Странци имају само и искључиво сопствене интересе и то је једини критеријум на основу ког се они постављају на све ствари, па и на питање легитимитета избора у некој земљи.

Чак и кад су избори проблематични у домену легалности а резултат прати њихове интересе, они ће стати на страну безакоња.

Најбољи пример је Македонија. Признавање резултата референдума, иако је излазност била испод законског минимума, странцима није био проблем. Дакле, спремни су подржати и кршење закона ако им је у интересу а камоли зажмурити на флиудне, начелне и описне оцене везане за легитимитет изборног процеса.

Вучићев режим, још увек, има потпуну подршку аглосаксонског фактора и они неће легитимитет избора довести у питање.

Кад се коњуктура промени и кад западњаци пусте Вучића низ воду, свакако да ће се „сетити“ приче о легитимитету али не због нас већ због себе, тада ће им та прича бити поштапалица у акцији замене режима а у свом најбољем интересу. Ту интереса Срба и Србије нема нигде.

Позиви дела опозиционих лидерчића да странци уређују наше односе је врхунац слабости, безидејности, незрелости…усудићу се да кажем и националне издаје.

Знам, странци позивају да се на изборе изађе. Закључићете да њима излазак странака на изборе треба?

Тачно.

Но промиче вам једна „ситница“  – које странке и појединце позивају да изађу на изборе, с киме амбасадори ручавају по кафанама и сл.

Не позивају националне странке ни гласаче!

Суштина је у томе да им је неопходно да њихови фаворити уђу у НСРС, па макар са по једним послаником, да имају основ да сутра зидају алтернативу Вучићу, ако исти скрене мимо пута који су му зацртали и обећања која им је дао.

ЛЕГИТИМИТЕТ ПАРЛАМЕНТА

О легитимитету избора се не може говорити.

Једино о чему се, евентуално, може говорити је легитимитет парламента. Свакако не у домену сазива, као резултата избора колико у ситуацији кад би значајан број посланика вратио мандат а места не би била попуњена новим именима.

За ту врсту акције је било неопходно изаћи на изборе а потом повлачењем посланика, евентуално, довести легитимност парламента у питање.

„СЗС Кисинџерима“ то можда и јесте пало на памет али захтева рад, памет, смисао, акцију…све што они не желе.

Или намерно нису желели?

Имају неки договор за који ми не знамо?

БОЈКОТ

Већ скоро две године пишем о теми бојкота, уз сав труд не могу пронаћи ни један смислен разлог за бојкот, поготово проглашен годину дана пре избора…

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2019/08/26/стратегија-и-тактика/

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2020/01/28/из-угла-гласача

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2020/01/31/из-угла-човека/

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2020/03/02/безидејност-опозиције/

Нећу се понављати.

Но, једну додатну ствар морамо демистификовати и показати зашто се ја као појединац не видим у њиховом бојкоту.

Позвати на бојкот открива лични мотив тих странака и појединаца. Јер ако загребете испод површине, разлог за бојкот је само и искључиво везан за медије и њихову присутност на истим. Самим тим, позив на бојкот је позив на борбу да се њима обезбеде предуслови да евентуално некад дођу на власт.

Има ли ту Србије и Срба, наших националних интереса?

Нема.

За разлику од трагикомичне бојкоташке опозиције, која се бори само за фотеље, своју неспособност покрива тупавом идејом бојкота и троши нам драгоцено време, ми морамо преузети борбу у своје руке.

Сви ми којима је Србија у срцу, који раздвајамо појмове држава-власт, који схватамо да смо само једна генерација у вечном низу, генерација која ако не може донети напредак да бар не погоршава…имамо следеће обавезе:

1. Да изађемо на предстојеће изборе, на свим нивоима.
2. Да из понуде национално орјентисаних странака/органзација (изузев радикалских квазинационалиста са дијагнозом) одаберемо једну опцију за коју мислимо да неће ући у Владу са Вучићем и да њихови посланици неће бити део 2/3 већине у НСРС која ће подржати неко непочинство.

Да ли таква опција постоји на листићу?

Апсолутно!

Нећу вам сугерисати нити вас убеђивати за кога конкретно да гласате.

На вама је да размислите, прочитате између редова, процените и заокружите.

Не дајте да вас обесхрабри страх од грешке.

Док год, чиста срца, мислите о будућности Србије, грешка не постоји.

Свака велика битка се састоји из скупа малих битака, милион слика војника који свако за себе даје свој максимум да би заједничка војска победила.

Данас смо ми ти мали војници, у нашим малим бојевима, у нашој одлучности да радимо за светлу будућност Србије.

Не тражи се од вас да босоноги препешачите Албанију нити да у јуришу пробијате Солунски фронт.

Не тражи се да данас кренете у битку за ослобађање Космета, нити је повољан тренутак нити смо спремни.

Једини наш задатак данас јесте да оловком учинимо што је до нас, у најбољој вери.

Зато, с вером у Бога, устаните тог 21.06.2020.године, лепо се обуците, отиђите у цркву, запалите свећу, изађите на изборе и заокружите једну од националних опција, према горе наведеном критеријуму.

Питаће вас потомци где сте били и шта сте радили…

СЗС протраћио 3 године, Сергеј је циркузант

„СЗС је својим деловањем протраћио драгоцене 3 године и директно допринео да актуелни режим сачува снагу и власт. Или су то урадили из чисте неспособности или свесно, а на основу неког већ постигнутог тајног договора са режимом и Бриселом. Шта год да изаберу, дисквалификује их да буду добра алтернатива режиму.

Са друге стране, сви избори до данас су имали свог циркузанта. Сергеј Трифуновић и ПСГ су попунили упражњено место за предстојеће изборе. Уз напредњачки „ријалити“, Сергеј ће слику НСРС употпунити изгледом фенси корзoа и јефтине кафане са добром клопом.

Једнојајчани режимски близанци, београдски и подгорички, уз свесрдну подршку неокомунистичких, другосрбијанских, грађанистичких, НВО и аутошовинистичких „секуларних свештеника“, улазе у завршну фазу растурања и затирања светосавске дедовине. Косметски темељ ће поклонити, а „со Српства“ у Црној Гори ће натрунити и забетонирати у јаме нове усташке државе.“

*Писана изјава за медије 22.05.2020., Напредни Клуб*

БЕЗИДЕЈНОСТ ОПОЗИЦИЈЕ

Више пута се показало потпуно одсуство плана, програма, стратегије и тактике велике већине опозиције, поготово овог дела који се одлучио на бојкот.

Логично, пошто не знају шта би са самим собом, тешко је очекивати да су способни, на креативан и сврсисходан начин, одговорити на предизборне активности власти.

Сви смо знали, напокон и Председник је признао и окарактерисао као нормално, капиларно пописивање гласача, сигурних гласова и сл.

Како је та, очекивана, акција кренула, по друштвеним мрежама можемо видети снимке тих „пописивача“ и разноразне реакције грађана. По правилу негативне. Чак су неки опозициони лидери, попут Зорана Живковића, позвали људе да „пописиваче“ пљуну и/или поспу прљавом водом.

Ем што је некултурно и непристојно, шта постижете, какав је ефекат?

Никакав!

Хајде да мало размислимо, да опозиционим „Кисинџерима“ представимо један креативан начин размишљања, у циљу постизања резултата.

Надам се да можемо доћи до сагласности да Напредњаци то раде зато што им то треба. Логично, зар не? У супротном, то не би радили. Одлично, ако смо усвојили овај први корак, можемо даље.

Они том активношћу прикупљају одређене информације које се, наравно, скупљају у неким чвориштима, анализирају и на основу закључака доносе неке одлуке – стратешке, тактичке, оперативне.

Имате 2 (два) могућа одговора на ту активност.

1. Спречавање. Јасно вам је да то није изводљиво. Чак ни непримирене реакције неће спречити ту активност. Немате полуге власти ни силе да тако нешто забраните. Дакле, не можете ништа, осим да неког непромишљеног натерате да уради нешто још непромишљеније и заврши са пријавом и на суду. Резултат? Никакав.
2. Опструкција. Ако већ не можете спречити онда се поставља питање шта направити да ти подаци које, свакако, прикупљају буду што мање релевантни и употребљиви.

Просто је, активирате акцију позивања свих људи (без обзира да ли су ваше присталице које ће бојкотовати или изаћи на изборе и гласати за вашу опцију или су то људи који, генерално, не излазе на изборе) да „пописиваче“ културно дочекају и изјасне се да ће сви гласати за СНС. Буквално сви.

Успех акције? Сигуран. Не утиче на прави избор гласача, ни да ли ће изаћи на изборе а ни за кога ће гласати. Чак ће и онима који, традиционално, не излазе на изборе то бити интересантно. Кад треба с неким спрдња да се прави, сви су ту, будите сигурни.

Какав резултат постижете?

1. Погрешни подаци. Некоме ко анализира податке у чвориштима ће бити јасно да су подаци неупотребљиви. Замислите да седите у неком аналитичком центру и добијете податке да ће, према теренском испитивању, 95% људи гласати за СНС. Биће више него очигледно да испред себе имате гомилу бескорисних папирчуга и ништа више. На основу тих папира нећете извући никакав закључак нити параметар шта се треба радити. Понављање акције? Ма јок. Ни нови резултати неће бити бољи, штавише.
2. Уско грло на дан избора. Према тој гомили папирчуга се, очигледно, организују активности на дан избора, позивање људи да изађу, евиденција излазака и остале акције. Могу да користе старе евиденције, за које је питање у каквом су стању и да ли их имају. Нове су потпуно погрешне. Ко је тај геније ко ће, не знам којим критеријумом, профилтрирати нпр 1.000.000 интрудера на тим списковима? Профил пописивача није такав да уопште могу проценити, у већини случајева. По сећању или по именима са спискова? Нема шансе. Можда да упаре листе са листама чланова? Ок, али тако евентуално могу да поклопе 700.000 људи. Далеко је то од мин 48,2%. Дакле, мораће радити по тим непрецизним списковима. То у спровођењу значи да ће морати позвати барем 50% телефона више, контактирати све људе, где их је много „погрешних“. Бескрајна је листа идеја које се тим људима могу сугерисати како да „поједу“ време контролорима (ту сам иза угла; ево, само што нисам; већ сам гласао, не знам како ме немате; не јавите се на прва 2 позива; прекине се линија да мора поново звати…). Све је то увод у потпуни колапс на дан избора.
3. Погрешан човек на погрешном месту. Код ситуација какве су приказане у претходној тачки а у спровођењу неких „специфичних акција“ расте шанса да у том хаосу „погрешног човека укључе у погрешну акцију“. Профил људи на том нивоу егзекуције је веома танак и грешке су неминовне. Какве гафове и глупости праве људи на високим позицијама, шта тек очекивати од војника на најнижем нивоу. Ескалација таквих ситуација, тимови који ће се на позив појавити на свакој од тих локација и снимити догађаје ће направити још већи хаос.

Преко свега неведеног одмах ми пада на памет барем 5 активације још пре самог изборног дана. Поделићу са вама једну.

Нпр, све што се прикупи СНС поклона (шећер, уље и сличне намирнице), донесе се на једно место и онда се направи акција да те намирнице дођу у руке најугроженијим суграђанима.

Непресушан је извор идеја.

Но, господо опозициони „Кисинџери“, поготово бојкоташки, мора се мало промислити, смислити идеја и механизам реализације. Сагледајте, размислите, смислите, реализујте, процените. Антиципирајте ситуацију, ставите се у позицију противника, погледајте на ствари његовим очима, запитајте се зашто нешто ради, чему му то служи, како да се осујети. Ако не може да се спречи, може да се обесмисли. Резултат обесмишљавања је често бољи од спречавања, јер спречавање обично сачува ресурсе противника, уштеди му време и орјентише га на неке друге потезе. Ако већ, годинама, знате унапред шта ће противник урадити, ваше је само да, као у шаху, уочите „рупе“ у структури (а код Напредњака их имате напретек), фокусирате се на исте и у темпу их искористите.

Али то захтева тим, паметне људе, способне људе који нису полтрони и тапшачи по раменима, мултидисциплинарност и сл.

Све што велика већина вас нема.

Открићу вам, само за вас „професионалне политичаре“, једну тајну.

„Data Scientist“ и читав ешалон подршке и креативног рада у Политичким Саветима и другим саветодавним органима, НЕ СМЕЈУ БИТИ ПОЛИТИЧАРИ НИТИ СТРАНАЧКИ ЉУДИ.

Очигледно је да ви такве ни немате, поготово не ван ваше страначке структуре и олигархије.

Можда за следеће изборе нешто научите.

Велико МОЖДА.

ИЗ УГЛА ЧОВЕКА

Јучерашње расправе по твитеру су ме нагнале да обрадим једну специфичну тему, пред наступајуће изборе.

Реч је о стратегији и тактици „бојкоташке опозиције“ а везано за локалне средине у којима је опозиција на власти. Постоје само 2 (две!) опозиционе општине/града, Параћин и Шабац.

Пре више од годину дана сам писао о једном делу српске опозиције, превасходно о СзС – политичком волунтаризму, површности, аматеризму, одсуству плана, програма, смисла, идеје, жеље да се потпуно посвете послу, гадљивости на путовање по Србији и сретања/руковања са „плебсом“…:

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2019/02/12/политика-за-понети/

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2019/02/20/политика-између-хобија-и-занимања/

Још на почетку сам препознао – све и да имају план и програм, имали би стравичне проблеме да људе убеде у исправност истих.

На питање које сам тад поставио:

„..добро, ви желите на РТС, желите да освојите власт. То је уреду. Да сте икад у животу радили нешто у реалном сектору, морали сте научити да не крећете из позиције шта Ви желите већ како да те ваше жеље пројектујете у потребу „купца“. На трагу те истине, никако да ми кажете шта ја имам од тог вашег одлажења на РТС, који је мој интерес? Да вас гледам више на РТС? Ок, зашто је то мој интерес? Шта ћете ви говорити на том РТС-у, да видим да ли се слажем, да ли ми одговара…? Надаље, шта имам од вашег доласка на власт? То што ће отићи Вучић? Ок, некако ме морате убедити шта ми доносите? За данашњи режим знам ко су и шта су и немам дилему да морају отићи. Немам ја проблем са одласком Напредњака, али имам проблем са вашим доласком, без плана, програма, смисла, идеологије. Подозревам да ћемо тако потрошити још 10 година наших живота. А није да нам се није дешавало да се, колективно, „залетимо пред руду“. У задних 20 година смо у том „офсајду“ били два пута, 2000. и 2012. године.“

– одговор до данас нису дали никоме.

На већ наведено политичко „ништа“ додали су и обелоданили једно „нешто“, много горе од тог „ништа“.

Пословична незаинтересованост за причу обичног „малог“ човека, његове интересе, мотиве, потребе…је сад добила додатну ноту, не интересује их судбина ни ЊИХОВОГ, ОПОЗИЦИОНОГ малог човека са локала, из средина где су на власти.

Реч је о идеји и плану да се, по сваку цену, бојкотују локални избори и тамо где је опозиција на власти.

Навешћу неколико ставова/мишљења која захтевају одговоре.

– Кажу, пошто су опозиционе, у тим срединама ће бојкот бити још успешнији.

Знате, разумем ја смисао кампање, преизборних обећања, шарених лажа, „ложане“. Још боље разумем концепт запаљивих говора где се тренутна снага неке идеје пренаглашава, преувеличавање броја присталица, октроисање самог себе у јединог власника опозиционе „тапије“…ок, треба мало саборце охрабрити, дати им елан и додатну енергију, веру, наду…

Али не разумем појаву да инспиратори тих мотивационих порука прихвате те исте поруке и усвоје их као неспорне чињенице и на основу њих анализирају ситуацију и доносе озбиљне политиче одлуке, стратегију и тактику.

Наравно да бојкот неће бити успешнији, штавише. Живот тих људи, поговото оних који су запослени у општинској администрацији, јавним предузећима нпр.Шапца зависи од резултата локалних избора, не толико у домену ко ће владати већ у домену да то не буду Напредњаци.

Очекујете да ће људи, којима сваки дан неко режи на уво како ће добити отказ кад „Они“ дођу, мирно прихватити да се њихов град, без борбе, преда противнику, да без борбе пристану да сопствену егзистенцију, егзистенцију своје деце доведу у питање? Због одлуке „београдских лидерчића“ да бојкотују изборе?! Да пристану да следеће 4 године, сваки дан, гледају неког „шабачког Јутку“? Нема шансе!

Донесули „СЗС Кисинџери“ одлуку о бојкоту и у тим градовима, десиће се нешто од следећег, а највероватније помало од свега:

А) део опозиционо настројених људи, поговото средњег и вишег ранга у администрацији ће се приклонити Напредњацима;

Б) део ће остати опозиционо настројен и гласаће за првог следећег ко није СНС, из очаја да некако одрже град ван домашаја СНСа

В) Шабац више никад неће имати већинско опозиционо расположење

Освоје ли Напредњаци град, једна једина ствар је сигурна, сав тај, до данас, опозициони народ ће „београдске Кисинџере“ дочекати моткама, кад се следећи пут појаве тамо. Ови први (А) зато што су „потурице горе од турака“ а ови други (Б) зато што су надрљали због „генијалних одлука“.

– Кажу, мора се ризиковати.

Ок, може. Али, хајде онда овако, предлажем да „СзС Кисинџери“, опозиционарима у Шапцу, поруче следеће: „бојкотујте изборе и ако после доласка на власт Напредњака, неко од вас добије отказ, слободно, једном месечно, долазите испред централе СзС у Београду по своју месечну плату!“

Е то је ризик! Тако се ризикује! Лако је туђим по копривама млатити.

На концу, процењујем да вам ризик и није иницијална намера већ да, свесно, „пустите низ воду“ та два града да би у некој следећој „бриселској екскурзији кукања“ могли изјавити да нема ни један опозициони град у Србији.

А бриселске мастиљаре вас неће ни чути, још се опорављају од Најџела Фаража, загледани у пасуљ ко ће следећи да се набије на излазна врата, колико ће пара изгубити због корона-вируса…

И без свега тога, нису давали пет пара за ваше жеље.

И ТВ Н1 се у четвртак сударила са реалношћу, добили су жаљење од Портпаролке ЕК, која ми оставља утисак особе која се, пре КЗШ, морала консултовати са атласом да провери где је Србија.

Да сам на месту Напредњака, учинио бих све да не освојим власт у та два града, можда у још неком…

– Кажу, треба се борити за више циљеве.

За више циљеве се бори идејом, идеологијом, програмом, позивом у битку.

А ви из СзС ништа од тога немате тј ви сте један бућкуриш.

Идеологија? Па ни сам Јеремић не зна где би идеолошки, најрадије би да буде „све“ и онда кад на њега накалемите, с једне стране Лутовца и Зеленовића а са друге стране Обрадовића, а сви окупљени око човека који има много новца (људи који имају много новца и генерално висок IQ немају припадност ничему и врло су танке социјалне интелигенције!) – добијете НИШТА.

У ствари, ви Вучићу и морате захвалити на томе што седите за једним столом, он вам је једино везивно ткиво. План и програм немате, никад га нисте ни имали.

Ђилас је недавно нешто набацио на папир али и то, издвојено само за себе и без континуитета, изгледа трећеразредно, очигледно популистички, чак и онима који активно не прате политичку сцену.

Све у свему, немате ви ни један основ да неког позовете за одбрану виших циљева.

Ви немате никакве вредне борбе а камоли високе.

– Кажу, Напредњаци ће тамо направити циркус и нема шансе да се освоји поново.

Ок, могуће. Али то није ни ваша процена ни ваша одлука. То препустите људима који су на локалу, биће да они то боље знају од вас. Самим тим што су једном успели, ко сте ви (иначе свуда околко неуспешни!) да њима одузмете право на битку?!

-Кажу, циљ бојкота је оголити апсолутну власт једне странке на свим пољима.

Не знам како се бојкотом огољава било шта.

А чак и да се огољава, објасните ми шта планирате да оголите у Шапцу? Па, људи тамо имају своју, слободну, ТВ, радио, локалне новине, простор за информисање, трибине, контролишу некакав буџет (колики год био)…

Што више слушам о причи бојкота, мени се чини да вама тај Шабац смета.

Подсећа вас да постоји и друга страна гледања –  Шабац није доказ ваше способности у Шапцу него доказ неспособности на свим другим местима!

Све у свему, ево вам неколико „типова“, можда нешто и научите:

1. Кад премијерно погледате неки Напредњачки спот или чујете неку од порука њихових перјаница, а пре него што, славодобитно, поентирате да је то нешто глупо, зауставите се за тренутак. Размислите и лако ћете доћи до закључка, да поред тога што је из вашег (а и мог) угла глупо, ви нисте циљна група (као ни ја) којој се тај спот/порука обраћа.

Конкретно, баш брига Вучића да ли ћу нпр. ја изаћи на изборе и за кога ћу гласати, ако изађем. Тим који стоји иза њега (то сигурно нису људи из СНС-а, немају они интелектуални капацитет за то) хируршки прецизно осмишљава и пласира поруке. Негацијом смисла и поенте тих порука не губе Напредњаци, губите ви! Дакле, ако желите да срушите режим, морате радити по њиховој циљној групи. А то без идеологије нећете успети. Поготово не без НАЦИОНАЛНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ. На грашанштину, другосрбијанштину, еурофанатизам, мучку подвалу политичке коректности и сл. нећете постићи ништа!

• Чувајте се илузије и кобне замке да почнете да верујете у сопствене мотивационе поруке.

Брзо ћете се олупати у судару са реалношћу.

А није да немате искуства.

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2019/06/05/реалност/

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2019/07/25/макронизација/

• Док не формирате идеологију, препакујете савезе и коалиције према том критеријуму, направите добар план и програм, у све то укључите малог обичног човека и његове потребе, растрчите се по Србији, позовете у битку, прихватите да се ствари морају решавати у корацима а не преко ноћи и одмах –  нема вам будућности а ни нама са вама какви сте. Само трошите енергију народа, нисте ништа друго него „сигурносни вентил на Напредњачком политичком експанзионом суду“ који ће једном недељно испустити вишак енергије, да не дође до експлозије.
• Препустите људима у Шапцу и Параћину одлуку да ли ће изаћи на изборе и како. Пружите им сву неопходну помоћ. Али, морам да нагласим, помоћ коју они затраже а не помоћ какву ви процените да њима треба. Лоши сте у проценама, катастрофални. Ако већ нисте способни да се бринете за те људе, бар им не отежавајте у њиховој борби. Напокон, успешнији су од вас. Доказано!

ПС: За вас из СзС а поготово за Зеленовића из Шапца не бих гласао никад, ни под тачком разно. Идеолошки и вредносно смо на дијаметрално супротним странама. Ви сте мени, заједно са Напредњацима, две стране једне исте, црне, медаље.

И све ово пишем, не због вас, пишем надајући се да ће истинска национална интелигенција, напокон, формирати Национални блок, превазићи личне сујете и сукобе, и вас из СзС заједно са Напредњацима послати на сметљиште историје.

Или, ако нас задесе невоља и зао усуд да баш ви замените данашњи режим, нека ови текстови остану „поруке у боци“, за неке будуће генерације Срба, паметнијих од нас, неке нове генерације политичара, паметнијих од Вас.

У том смислу, и онима који стоје на здравим националним позицијама, откуцава сат.

Још увек могу да пронађем оправдање и разумевање за тешке околности притиска и окупације напредњачко-грађанистичко-другосрбијанске клике.

Стрпљење ме, лагано, издаје.

ИЗ УГЛА ГЛАСАЧА

Долазећи избори, иако формално већ одлучени и са унапред познатим победником, не би ни били толико интересантни да се иза, унапред убележене победе Напредњака, не крије много важнија битка. Битка за будућност овог народа и државе.

Будућност која ће бити детерминисана одлуком ко долази после ових данас. Одлука која ће, врло вероватно, одредити да ли имамо снаге, енергије, идеје, људи, интелигенције и памети да опстанемо. Плашим се да још једна грешка у низу води на путању дефинитивног нестанка, без шансе за промену правца.

Напредњаци су, и поред изборне победе која је пред њима, пали. Остало је само одигравање и у првој фази, после избора, ћемо сведочити да ти исти Напредњаци неће постојати у форми и облику који познајемо данас. Али о томе другом приликом, то је тема за себе.

Вратимо се на оно што је пред нама, и оно што је у наредних пар месеци пресудно важно.

Тема бојкота захтева да се на то осврнемо и из угла једног гласача. И то не било каквог гласача већ припадника већинског корпуса у гласачком телу.

Да се представим.

Идеолошки припадам здравој националној десници (НЕ десници са дијагнозом и ценовником „шешељевско-вацићевог типа“), умерено социјално осетљив (нисам комуниста али свакако сам убеђен да држава и друштво морају повести рачуна о иоле здравијој прерасподели и заштити социјално рањивих категорија) и умерено сам конзервативан.

Шта желим?

1. Формирање здравог и истинског Националног блока, окупљеног око заједничких идеја и програма. О тачкама тог програма сам својевремено писао:

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2019/02/27/консензус-за-национални-блок/

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2019/03/08/прва-тачка-окупљања/

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2019/02/18/прекретница/

• Национални блок излази на наредне парламентарне и локалне изборе.

Својевремено сам обрадио тему бојкота и поставио релевантна питања која идеју бојкота стављају на тест сврсисходности и смисла. Аргумент дела опозиције, који се прерано затрчао у бојкот, да онај ко изађе на изборе подржава актуелни режим, је смешан. Њима није сметало нити су били гадљиви кад су били на власти са СПС-ом и стварали те исте Напредњаке а сад им смета кад неко, и под најтежим условима, излази на мегдан том њиховом чеду?!

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2019/08/26/стратегија-и-тактика/

• У Парламенту се, кроз јаку посланичку групу (40-50 посланика), артикулише здрава национална идеја, враћа на политичку сцену, стабилизује, ојачава и припрема за неке наредне изборе, одлазак актуелног режима, улазак у Владу…

https://aleksandarcuric.wordpress.com/2019/02/12/реафирмација-националне-политике/

Идеја бојкота, како сад ствари стоје а не видим да ће се нешто значајно променити без неких непредвиђених и ванредних догађаја, није прошла тест смислености и оправданости. Навешћу аргументе и зашто.

1. нисам поборник одустајања и бежања са мегдана, без обзира на услове. Као што сам и предвидео, Вучић и актуелна власт неће попустити ни милиметар кад су у питању медији и предизборни услови. Просто, на томе се држе и пуштање медијске стеге би само од себе урушило власт, чак и без пресудног утицаја опозиције. Сходно томе, наопходна је борба, под било којим условима. Бојкот, поготово преурањено најављен, је потпуни промашај, алиби за нерад, безидејност, лењост и волунтаризам.

2. до дана данашњег нисам добио, буквално ни један, смислен одговор на питање: шта после бојкота? Прича о легитимности је, очигледно, комична. На унутрашњем плану, а по нашем закону, излазак на изборе није обавезан. Ако не изађем на изборе то не значи да сам поставио питање легитимитета новоизабраног Парламента (а у наставку и Парламентарне већине а тиме и Владе) већ значи да сам одлучио да неко други изабере уместо мене. На спољном плану, иако противник да ми неко споља објашњава и суди о стварима у мојој кући, такође неће бити постављено питање легитимитета. Пример С.Македоније је више него илустративан. Не треба ни гледати преко плота. Довољно је чути изјаве страних емисара и закључити да је сулудо од њих очекивати да делегитимишу изборне резултате. Чиме се води добар део опозиције, није ми јасно. Или можда они знају нешто што ми не знамо? Ако је то случај, тим горе по њих.

Пошто делегитимизација није опција, заиста не могу да видим шта би то опозиција могла урадити после бојкота.

3. излазак на изборе и улазак у Парламент је неопходан и даје ширину и опције у даљој борби и наступањима. Ни тад, ако се покаже делотворно, није касно одиграти на карту делегитимизације, напуштањем Парламента и враћањем мандата без замене.

Присуство у Парламенту је неопходно из следећих разлога:

– Финансирање. Неупоредиво више верујем странкама којима улазак у Парламент и финансирање из буџета (+ чланарине) значе живот и опстанак. То значи да их кроз буџет финансирају грађани Србије, дајући им додатну обавезу да раде у њиховом интересу. Онај коме је извор финансирања нечији приватни џеп, та странка ће на првом месту радити за интересе финансијера. Претходних 20 година нас је најбоље научило да је значајно скупље кад странке финансира неко други. Јефтиније је финансирање из буџета, вишеструко. Пљачка Србије и народа у извођењу „финансијера“, а кад њихова опције дође на власт, је неупоредиво скупља.

– Поље деловања. Оставља се опција деловања унутар и ван Парламента. Скупштински одбори, седнице и заседања, конференције за штампу, разноврсне активности све до нивоа опструкције су неисцрпан терен за активности. Кад смо већ код легитимитета, један посланик у Парламенту има неупоредиво већи легитимитет и снагу него председник било које странке ван Парламента. Присуство у Парламенту не ограничава активности ван Парламента, штавише.

– Стартна позиција. Као што сам и напоменуо, данашњи режим је у силазној путањи и тренутак дефинитивног пада, здрава национална опција, мора дочекати спремно. Присуство у Парламенту даје значајно бољу стартну позицију и статус неизоставног фактора у неким одлукама. Неопходно је искористити прилику, артикулисати здраву националну идеју и са 40-50 посланичких места је стабилно позиционирати у Парламенту. То је неопходан предуслов за победу исте на неким следећим изборима.

– Борба против аутошовинистичких елемената. Аутошовинизам је данас темељ деловања и власти и доброг дела опозиције. Власт то још увек, на нивоу наратива, прикрива, за разлику од доброг дела опозиције. О НВО и грађанистичкој гологузији не треба ни говорити. Борба са тим елементима је пресудна за будућност Србије и српског народа. Придружити се, у бојкоту, тим елементима представља кардиналну грешку и значиће потпуно уништење здраве националне идеје, остављајући је без шансе за значајнију улогу кад дође тренутак дефинитивног пада Вучићевог режима. Остати с њима ван Парламента оставиће два лоша избора: или потпуну маргинализацију после пада режима јер ће тада Запад, у потпуности, одиграти на карту аутошовинистичких опција или потпуна пацифизација – „икебанизација“. Нешто слично се данас дешава у СЗС. Двери и Обрадовић су сведени на ниво икебана које дају националну ноту том Савезу и кад се процени да им више не требају –  биће избачени. У сваком случају, без шансе да ишта од свог програма остваре. НС и Вук Јеремић, ионако политички и идеолошки анемични, кренули су путем потпуне пацифизације. Слична судбина би чекала и Национални блок ако остане на улици и ван Парламента.

– Борба против квази-националних елемената. У Парламент ће, поготово ако цезус спусте на 3%, бити прогурани квази-национални елементи, тровачи националне идеје. То је, такође, важан противник са којим се здрава национална идеја мора, дефинитивно и за сва времена, обрачунати. Нема бољег бојног поља за то од Парламента, где ће српски народ ту мучку подвалу видети, потпуно огољену.

– Борба против окупационог намесништва. Свиђа ми се развој ситуације, да ће добар део аутошовинистичке и другосрбијанске опозиције у бојкот. Англосаксонско противљење тој одлуци не треба тумачити у домену прећутне подршке Вучићевом режиму, колико везано за проблеме које они антиципирају у будућности. Имаће одређене проблеме на кога да одиграју пошто актуелни режим пусте низ воду. Аутошовинисти ван Парламента, јак Национални блок у Парламенту. Незгодно. Сад је можда и касно да СЗС увуку у изборе (мада, не би ме ништа чудило, да смо се руководили озбиљношћу изјава лидера СЗС – Вучић би требало да није на власти од 13.04.2019.), није касно да одређеним акцијама пробају да спрече формирање Националног блока и/или га гурну у бојкот. Од суштинског значаја је препознати ова кретања.

Као што бојкот не може бити програмско начело и циљ по себи, тако ни одлазак актуелног режима не може бити ни програмско начело ни циљ по себи.

То је неопходан али не и довољан предуслов за шансу, за светлију будућност.

Ако одлазак актуелног режима не испрати и прави избор наследника, ништа нисмо урадили.

Само ћемо потрошити себи додатних 10 година на илузије и опет ћемо причати о неком новом Александру и само да Он оде и биће све супер.

Ваљда смо ту школу научили, лекцију смо поновили већ два пута (2000. и 2012. године).

Бојим се да ће треће понављање бити катастрофално.

*објављено на сајту Напредног Клуба 27.01.2020.године*

Крушик-из другог угла

Пословично, што се више прича и „арлауче“ око неког догађаја то ми мање знамо, све је гушћа магла и све смо даље од истине и разрешења.

За почетак, навешћу неколико, по мом мишљењу, ствари око којих не би требало бити спора:

1. Сврха наменске индустрије, поред наоружавања наше оружане силе, јесте у извозу и продаји својих производа. То што су производи продавани било којој земљи која није под ембаргом не представља никакав прекршај. Такође, коме ће купац даље дистрибуирати (препродавати/поклањати) ту опрему није наша ствар, док год се купац (земља или фирма) не стави под међународни ембарго на куповину/продају наоружања.
2. Коме ми и како продајемо наоружање одлично знају све релевантне светске силе. Ми, као и слични нама, не можемо продати 1 метак а да за то нисмо добили одобрење. Трговина наоружањем је под ригорозном контролом великих (сила а тиме и произвођача наоружања и опреме) да је просто немогуће да ми нешто самоиницијативно урадимо а поготово да то прође неопажено. Битно је знати да се, као и у случају нафтних деривата, и у екпслозиве стављају одговарајући маркери како би се знала земља порекла. Сходно свему, нема никаквог простора за било какве конспирације. Сви све знају, наравно, они који треба да знају. Ко се и зашто, свесно, прави луд, то је друго питање.
3. Сходно свему наведеном последњих дана, немам дилему да је у Крушику и око њега направљено безброј прекршаја и кривичних дела – трговина утицајем, корупција, злоупотреба службеног положаја и сл.

Неспорно је да су оставке неминовност, да је кривична одговорност насушна потреба, ако желимо да будемо уређено друштво и да водимо рачуна о српским националним интересима.

Е сад, како у овом, по свему судећи владајућем унутрашњем сукобу, не би добили улогу „корисних идиота“, као нпр. већина опозиције, намеће се неколико питања, суштински важних за разумевање читаве приче, механизама и правог лица разноразних актера који нам се представљају и овако и онако.

1. ТАЈНЕ СЛУЖБЕ. Александар Обрадовић је изјавио да је годинама уназад износио податке из Крушика. Одмах се поставља питање: како? Тј прецизније: како а да надлежне службе за контра-обавештајну заштиту то нису регистровале и адекватно реаговале? А логично је да се наменска индустрија покрива контра-обавештајно и да се води рачуна о безбедности запослених, опреме/производа и података.

ИЛИ је настао пропуст и доведена у питање способност служби ИЛИ су службе то знале а нису реаговале, по нечијем налогу и у нечијем личном/политичком интересу.

Желим да верујем (мирније ћу да спавам) да је у питању друга опција. Јер, то је од два зла значајно мање зло и лакше решиво. Оспобљавање је дугорочан и тежак процес а мењање политичке гарнитуре, која злоупотребљава службе безбедности, је много лакше и брже.

Сходно томе (а више на основу моје жеље да ситуација није потпуно катастрофална), не кривите припаднике тих служби, то су обични људи које срећете сваки дан на улици, у продавници, они су родитељи деце са којима у школу иду ваша деца, иду на концерте на које и ви идете, шетају се где се и ви шетате, једу исту храну, изгледају као обичан свет, живе у нормалним становима, деле са нама сву трагедију нашег друштва, једнако се боре са рачунима као и већина народа, не летују у Бодруму, Санторинију ни Бахамима и сл.

Гледајте према горе.

• ИСТРАЖИВАЧКИ НОВИНАРИ. Исти, Александар Обрадовић је изјавио да је континуирано, током изношења података годинама, информације достављао „независним истраживачким новинарима“. Одмах се намеће питање: зашто се ови случајеви (који су по свему судећи неспорни) нису раније отворили? Зашто раније нису изашли са причом и тиме спречили процесе који трају годинама, лоповлук, корупцију, уништавање фабрике…? Да ли грешимо ако подозревамо да ти „независни новинари“ и нису независни већ, у комуникацији са неким, прорачунавају шта ће објавити а шта не, кад ће објавити и како ће објавити. Да ли се ти истраживачки новинари, можда, баве трговином информацијама па приче обављују по нечијој потреби и у одговарајуће време? Да ли су уопште истраживачки или добијају све сервирано на тацни, кад некоме затреба? Да ли су уопште независни него калкулишу, прорачунавају, прерачунавају и слушају? Да ли су медији под плаштом „истраживачке“ и „независни“ највећи „тројански коњи“ на страни лажи/манипулације а против истине?

Било би добро да добијемо одговор на та питања. И то за сваки тај медиј посебно!

• ХАПШЕЊЕ. Од тренутка хапшења Александра Обрадовића па до тренутка кад је један недељник објавио информацију да је неко ухапшен, а према причама које слушамо, прошло је, барем, 10 дана! Шта се дешавало у тих 10 дана?

Ставите се у ситуацију да сте ви, по било ком основу, ухапшени. Сви мање/више имате родитеље и/или децу, браћу/сестре, брачне другове, кумове, пријатеље, колеге, комшије… Имамо тачно 2 (две) могућности. Или нико од њих није приметио да вас нема (да 10 дана нисте дошли кући, ушли у зграду, одговорили на тел позив, појавили се на послу, отишли на мали фудбал, омиљени кафић, нисте појавили негде по унапред договореном…), што је немогуће, или је тих 10 дана трајало нешто друго што неће да нам кажу. Да ли је некоме нешто тих 10 дана обећавано (да у замену не диже „фрку“), покушано да се направи некакав договор, нађе компромис…па се није успело, па прича, замислите „напрасно“ излетела преко „независних истраживачких новинара и новина“? Да ли је са једне стране покушана нагодба а са друге стране инсистирано на објављивању? Ко год да је са тих страна, очигледно је победила ова друга.

Да ли је узбуњивач „намештен“ да постане шпијун? Или је шпијун „спашен“ довођењем у позицију узбуњивача? Да ли се неко заиграо и преиграо? За чије бабе здравље?

Има ли Хероја или смо, ми који све то гледамо и слушамо, обичне будале? Тј, очекује ли се да будемо будале.

Је ли овај случај још један запоњак за којим трчимо и не мислимо својом главом док се придружујемо галерији „комплетних корисних идиота“?

Ок, ни први ни последњи пут. И то није изум ове власти, то су радили сви пре њих.

Мислимо сад да је данашња власт све методе и механизме усавршила, учећи из грешака својих претходника. И јесу, утегли су све што су могли утегнути, изгледа осим себе и својих људи.

Но, овај случај око Крушика ме или демантовао (да су усавршили) или је њихов унутрашњи сукоб толико јак да је нерешив. Само знам да у лапсусе не верујем.

Како ли ће тек, за разлику од претходника, „усавршити одлазак“, да ли ће измислити „политички златни падобран“?

Колико ће им у томе директно помоћи већина опозиције (поготово онај део који највише и најбруталније арлауче)?

Гледајте, слушајте, постављајте питања. Мислите. Својом главом!

Ништа друго нам не преостаје.

*објављено на сајту Напредног Клуба 27.11.2019.године*

Демистификација-суфицит

Не прође ни један дан а да на малим екранима не чујемо Председника или неког од његових ађутаната како говоре о великим економским успесима, поготово суфициту.

Нормативно и формално, суфицит представља позитивну разлику између прихода и расхода. Тврдње о суфициту представљају потпуну неистину иза које се крије економска и књиговодствена алхемија.

У овом тексту ћемо укратко објаснити и осликати у чему се та алхемија састоји и зашто се уопште не ради ни о каквом суфициту и да смо ми од реалног суфицита удаљени светлосним годинама.

Ко је год имао додира са финансијама у реалном сектору одлично зна да је биланс успеха разлика прихода и расхода. Свака издата фактура за неку робу/услугу одлази на приходну страну а свака улазна фактура одлази на расходну страну. Реализација је тренутак прилива или одлива средстава према некој од тих фактура. Исто важи и за јавне финансије тј. финансије јавних и државних предузећа и саме државе.

Кад је биланс очигледно негативан, једини начин да се та чињеница изврне (за потребе најниже дневне политике) и да се фиктивно резултат поправи јесте да се некако расходна страна умањи или сакрије. Пошто улазну фактуру коју су примили на име неке робе/услуге не могу самоиницијативно поцепати и анулирати, могу је „сакрити“.

На овом месту се две концепције потпуно разилазе и то отвара широк простор за сакривање и алхемију тј. тумачење података како коме одговара. Разлика је у приказивању финансијских података.

У приватном сектору су те две категорије потпуно одвојене. У реалном сектору се издата/примљена фактура одмах књижи и то у текућем месецу, независно од тренутка плаћања. Плаћање се може извршити у различитим терминима, обично зависно од договора између, нпр., купца и добављача. Плаћање не утиче на билансе већ искључиво на категорију „cash flow“, у преводу на проток новца и ликвидност привредног субјекта.

У јавном сектору су те две категорије директно повезане. Књижење/приказивање се врши тренутком плаћања. Практично, држава ће одређену улазну фактуру тј. обавезу прокњижити тек у оном тренутку кад се изврши плаћање по том финансијском документу. Конкретно, држава ангажује неку фирму за одређену услугу и по извршењу услуге фирма издаје фактуру. Фактура се књижи/приказује у пословним књигама тек приликом плаћања.

И вероватно се питате у чему је ту проблем и алхемија?

Проблем је у томе што се неплаћањем и одлагањем обавезе плаћања може штеловати биланс. Тај вештачки суфицит се генерише не тако што се реално мање плати (не потроши – битно је направити разлику између трошења и плаћања!) већ тако што се у једном месецу/кварталу/години изврши плаћања таман толико да приходна (реална!) страна буде већа не од дуговне већ од реализоване дуговне стране! То не значи да су дугови измирени и да су мањи од прихода већ да је мање новца отишло са рачуна него што се слило, иако над главом висе дугови. Ти дугови не нестају, само се преносе на наредне месеце/квартале/године.

Биће најбоље ако читаву ову причу сведемо на пример кућног буџета, нпр. на месечном нивоу.

Ви у оквиру своје породице имате одређене приходе, по разним основама. Збир свих тих прихода чини укупну приходну страну вашег кућног буџета.

Такође, сви комунални рачуни, трошкови за храну, гориво, вртиће, школе и сл. чине расходну страну. Збир свих тих расхода чини укупну расходну страну вашег кућног буџета.

Ако су вам укупни приходи већи од укупних расхода ви можете рећи да је ваш кућни буџет у суфициту.

Замислите да сте у дефициту а жарко желите да својим укућанима прикажете да сте у суфициту. Ви ћете урадити тачно оно што наша власт ради. Део рачуна ћете платити а део нећете правдајући то аргументом да није расход оно што је утрошено већ само оно што је плаћено. Примера ради, нећете платити рачун за струју и изјавићете да та (реално утрошена струја) није трошак јер рачун још није плаћен.

И тако ћете део реалних и већ направљених расхода пребацити у следећи месец и прогласити да сте у овом месецу у суфициту.

И тако месецима, кварталима, годинама…

Још кад на све то додате чињеницу да је дуг Србије све већи и већи (континуирано повећање оквирно 1,5 милијарди еур по години) – или преведено да се као породица додатно задужујете неким кеш кредитима – читаву слику чини још гором.

Неопходно је разумети, ништа од тих, привремено сакривених, дугова неће нестати нити се анулирати само од себе. Доћи ће на наплату кад тад. Као што ће вама за тај дуг за струју, пре или касније, доћи извршитељи, тако ће и држави доћи извршитељи, у облику ММФ-а, СБ и сл.

И своје и државне дугове ће платити исти тај обични човек. Владајућа гарнитура рачуна да у то време неће бити на власти.

Грудва снега пуштена са врха планине постаје лавина у подножју, док ови са врха бацају грудву сакривајући је, народ, у подножју, ће бити погођен лавином.

Да цитирам једну градску причу, кад једна становита министарка позове представнике грађевинске оперативе на састанак, они се одмах запитају: „Или тражи да се неко плаћање још пролонгира или да се опет нешто ради за џабе“.

*објављено на сајту Напредног Клуба 23.11.2019.године*